Đavo i njegov šegrt, Vuk Stefanović Karadžić

„Đavo i njegov šegrt“ priča je iz srpske narodne, usmene književnosti, koju je, kao i mnoge druge, zabilježio Vuk Stefanović Karadžić. To je još jedna priča u kojoj je običan čovek uspeo da nadmudri đavla. Đavao je oduvek bio jedan od glavnih vanprirodnih bića koja su se spominjala u usmenoj predaji. On je simbol greha i prevare. Vidovit je i može da menja svoj oblik. I u ovoj priči on je smutljivac koji je na prevaru odveo dečaka u podzemlje, ali je taj dečak uspeo da se svojom domišljatošću od tamo izbavi i kasnije se osveti đavlu. Dečak je ovde simbol mudrosti, koja na kraju đavla dođe glave. Iako dečak stekne sve sposobnosti koje ima i đavo, on nije predstavljen kao negativan lik, iako svoje sposobnosti ne iskorištava u dobre svrhe. Simbol dobrote u ovoj priči nije ni dečak i đavo, već žena koju je đavo također na prevaru odveo u svoje odaje. Ona dočeka dečaka, pa ga uči kako će da se izbavi od tamo i kasnije se osveti đavlu.

Nadmudrivanje đavla kao motiv bio je učestali u vremenu usmenih priča. Time je prikazana univerzalna pobeda dobra nad zlim, ali ona koja u obliku osvete donosi osećaj časti i ponosa. Ovde se dobro bori protiv zla, ali pod uslovima tog zla. Dobro nije pobedilo zbog svoje kreposti, čistoće, dobrote… već zbog strpljivosti, truda, domišljatosti i prevare.

Radnja u ovoj prići u početku teče sporo, a onda se ubrzava, pa je kraj zapravo dođe vrlo naglo. Na kraju priče pojavljuju se dodatni motivi iz priča i bajki – motivi cara, careve ćerke, zlata i pobede nad zlim. Likovi u priči nemaju imena. Nisu ni na koji način personizovani, već mogu da budu bilo tko. Oni predstavljaju narod. Otac, starac, može biti bilo koji seljak koji se teškim radom bori da preživi, a u osnovi nema ništa. Njegov sin je dečak, mladić, koji kao i većina mladih ljudi teži ka boljem, a ima i volje i snage da se za to bolje i bori. Žena u paklu majčinski je tip žene, koja odmah na sebe preuzima staranje za dečaka, učeći ga kako da se izbori za sebe, a protiv đavla. Careva kći i car na kraju priče su nagrada. Oni su ideal kojem se svaki čovek nada da će svojim trudom doseći, a đavo predstavlja neprijatelja, zlo, što se dodatno naglašava slikama u kojima on preuzima ljudski oblik koji je oblik Turčina. Turci su tada odista bili veliki neprijatelji, lakomi stranci koji su sve nasiljem otimali sebi, pa je kao nekakva zadovoljština to šta će bar u priči da nastradaju. Simbolika đavla koji preuzima izgled Turčina jasna je, nedvojbena i jaka.

Priča, kao i sve priče usmene predaje, nosi jasnu poruku. Ovde je ona da domišljatošću, trudom i strpljivošću možemo da porazimo đavla i dobijemo nagradu za svoj trud. Đavao je lakom i upravo je to čovekova prednost nad njim, samo ako čovek uspije kontrolirati tu istu osobinu u sebi.

Vrsta dela: narodna priča

Tema: domišljatost dečaka u poražavanju đavla

Ideja: svatko može da porazi svog đavla ako je uporan, marljiv, mudar i strpljiv

Kratak sadržaj

Jednom davno jedan čovek imao je sina jedinca. Sin je jednom rekao ocu kako on više ne može tako da živi, pa želi da ide u svet učiti neki zanat. Činilo mu se da danas svi koji znaju i najmanji zanat žive bolje od težaka, pa je i on želio naučiti nešto i kasnije živeti bolje. Otac ga je upozorio da će i kao zanatlija imati puno briga i truda. Pitao ga je kako misli oca samog da ostavi, ali ga ipak nije ni zadržavao ni uspeo da razuveri. Kada je vidio da je sin odlučan, reče mu nekad ide kako ga je volja.

Sin sav srećan ode u svet. Putujući, sretne se s nekim čovekom u zelenim haljama. Kad ga je stranac pitao kamo ide, dete mu kaže da ide u svet tražiti nekoga od koga bi mogao da izuči neki zanat. Čovek mu kaže da je i on majstor, pa ako hoće, može da ga on poduči zanatu. Dete se obradova i odmah pođe s njim. Išli su zajedno pored neke velike vode, kad odjednom majstor skoči u vodu i pozove dete da skoči za njim. Kaže mu da uđe u vodu i uči se da pliva. Dete se najpre plašilo vode da se ne utopi, ali nakon što ga je majstor ohrabrio, mali skoči za njim i stade da pliva pored njega. Čim su došli na sred vode, majstor uhvati dete za vrat i povuče ga na dno, jer to nije majstor, nego đavo.

Đavo je odvukao dete u svoje dvore. Tamo ga je predao nekoj babi da ga podučava, a onda se vrati gore na svet. Kad je baba ostala sama s detetom, rekla mu je da ono nije bio nikakav majstor, nego sam đavo koji neće ničemu da ga poduči. Tako je i nju prevario i dovukao dole, iako je i ona bila krštena. Predloži dečaku da će ona njega da poduči zanatu, a kada se vrag bude vraćao i pitao ga šta je naučio, neka kaže da nije naučio ništa. Tako će da se oslobodi đavla i vrati na svoj svet. I odista, nakon nekog vremena, spusti se đavo u svoje odaje i pita dečaka šta je naučio. Dečak kaže da nije naučio ništa.

Tri godine se tako đavo spuštao kod dečaka i ispitivao ga šta je naučio, a dečak bi mu svaki put rekao da nije naučio ništa. Na kraju mu je čak rekao da ne samo da nije ništa naučio, nego je i ono što je znao zaboravio. Đavo se na to jako naljutio i rekao da ako do sada nije ništa naučio, onda neće ništa ni naučiti. Zato ga je proterao da ga više ne gleda. Dete je tada pobeglo. Do tada je već je dobro znao đavolski zanat. Isplivao je iz vode i potrčao preko brega svome ocu.

Kad ga je otac video, pitao ga je gde je bio celo ovo vreme. Sin mu kaže da je učio zanat. Nakon nekog vremena, sin pozove oca da zajedno odu na vašar u susedno selo. Otac ga pita šta će tamo kad nemaju ništa za prodati ni novca za kupiti. Sin kaže kako će on da se pretvori u najlepšeg konja. Svi će da se dive tako lepom konju, a onda će doći njegov majstor i hteti će da ga kupi. Pristat će na bilo koju cenu koju mu otac ponudi. Samo neka pazi i neka mu ne daje ular pre nego plati. A kada majstor plati, onda neka skine ular konju i udari njime po podu.

Odista, kad su došli blizu varšara, dete se prevori u najlepšeg konja. Otac ga je poveo u vašar, a kada su tamo stigli, svi su se sjatili da se dive tako lepom konju. Svi su gledali u njega, ali se nitko nije usudio da pita tko je i što je. Odjednom se tamo stvori i majstor, prerušen kao Turčin, sa čalmom oko glave i dugom haljom do zemlje. Kaže da će on da kupi tog konja, pa pita starca pošto je. I koju cenu je starac rekao, toliko je majstor platio. Čim je primio novce, starac skine ular konju, udri njime po zemlji, pa nestanu istovremeno i kupac i konj. Kada je došao kući s novcem, starac tamo zateče i svog sina.

Prošlo je neko vreme i došao drugi vašar. Sin ponovo pozove oca da odu tamo, a otac niti ne pita šta i kako, nego odma pođe sa sinom. Kad su došli blizu, sin kaže ocu da će sada stvoriti jednu trgovinu punu robe. Biti će takva da joj roba na vašaru neće biti ni lepša ni bogatija. Nitko je neće moći kupiti, ali doći će majstor koji će hteti da je kupi po bilo kojoj ceni. Sin još opomene oca da pazi i da ne daje ključeve majstoru pre nego plati. A kada dobije novac, neka udari ključevima na zemlju.

Upravo tako i bude. Pred vašarom sin stvori trgovinu punu prekrasne robe. Svi su joj se divili i tada se tamo stvorio majstor, opet prerušen u Turčina. Pitao je pošto, a kada je starac rekao, ovaj je odmah hteo da kupi. Kada je Turčin platio, starac baci ključeve na zemlju i u tom času nestane i trgovina i kupac. Od trgovine se stvorio golub, a od Turčina kobac koji je poterao goluba.

U trenutku kada su se oni tako naganjali naokolo, na dvor je izašla careva kći i gledala ih. Golub sleti devojci na ruku i pretvori se u prsten. Kada padne kobac na zemlju, pretvori se u čoveka. Ode kod cara da ga primi u svoju službu. Ponudi mu da ga služi tri godine, bez naknade, jela, pića ili odela, samo želi onaj prsten koji s ruke njegove ćerke. Car pristane i obeća mu prsten.

Majstor je tako služio vojsku, a devojka nosila prsten koji se noću pretvarao u krasna mladića. Mladić joj kaže kada dođe vreme da preda prsten, neka ga ne da nego nek ga baci od zemlju.

Nakon tri godine, car zamoli ćerku da joj da prsten. Ona u ljutnji baci prsten od pod, a on se prospe u proju i jedno zrno se skotrlja pod čizmu cara. Sluga se tada pretvori u vrapca i stane zobati proju. Pozobao je sve i došao do careve čizme da pozoblje i ono zadnje zrno koje se skotrljalo pod njegovu čizmu. Ali od tog zrna stvori se mačka i zgrabi vrapca za vrat.

Analiza likova

Dečak – dečak u priči predstavlja mladog čoveka koji želi da se okuša u svetu, stekne znanje i tako si stvori priliku za bolju budućnost. U priči on želi da ode u svet i izuči zanat, kako ne bi morao celi život da teško radi, a svejedno grca u siromaštvu. Kao mlad čovek, on veruje da je to moguće – učiti, raditi i biti uspešan. Ima želje, volje i ambicije, ali je istovremeno i naivan. Zato je pošao s prvim čovekom koji mu je ponudio učenje zanata. Ispostavilo se da je to sam đavo, a đavo simbolički može općenito da predstavlja zle ljude koji će iskoristiti one naivne za svoju korist ni da ne trepnu.

Srećom, za dečaka nije sve bilo tako crno, jer je u podzemlju, kod svog otmičara, susreo ženu koju je zadesila ista sudbina. Ona mu je pomogla da izuči vražji zanat, što zapravo znači da ga je naučila prevari, magiji, promeni lika, domišljatosti…. svim onim osobinama koji predstavljaju vraga, ali ne zato da dečak postane zao, već da postane vragu ravan i tako dobije priliku najpre da ode iz podzemlja, a onda se i osveti đavlu.

Dečak je pametan i vredan pa je u svemu tome uspio. Na prevaru je uspio da izađe iz podzemlja i vratio se ocu, a onda je samo čekao priliku da se osveti đavlu i vrati izgubljeno vreme provedeno u paklu, ali i da obezbedi svoju porodicu novcem. Sve mu to uspeva, pa on dobiva odlike junaka, kao primer ljudima da se zlo vraća i onim najgorima.

Starac – predstavlja tradicionalne, stare ljude, umorne od života, koje ne veruju da može da bude bolje. Zato opominje sina da ga čeka težak život čak i ako završi zanat, jer je život težak kako se god okrene. Ipak, dopušta sinu da radi po sopstvenoj želji i ode u svet, unatoč tome što će tako da ostavi njega samog. Starac bude presrećan kada vidi sina da mu se vraća. Ne razume ga posve, ali mu bezuslovno veruje kada mu ovaj priča kako će da prevare majstora. Starac zato završi s novcima koje mu je obezbedio njegov sin.

Bilješke o autoru

Vuk Stefanović Karadžić bio je najpoznatiji srpski lingvista i najveći reformator srpskog jezika. Rođen je u selu Tršić 1787. godine. Nazvali su ga Vuk, jer bi ga, po narodnom običaju, to ime trebalo da štiti od uroka veštica.

Još kao dete, učio je da piše i čita i to od rođaka Jevte Svića, koji je tada bio jedini pismeni čovek u njihovu kraju. Vuk se školovao u Loznici, pa su ga poslali na daljnje obrazovanje u manastir Tronoši. Tamo su ga terali da čuva stoku, pa mu nije ostajalo vremena za učenje, zato se vratio kući. Pokušao je da upiše gimnaziju u Karlovcu, ali ne uspeva, pa odlazi u Petrinje. Nakon što se preselio u Beograd, upoznao je prosvetitelja Dositeja Obradovića, kojemu se do tada divio na radu i delu, ali ga je ovaj oterao od sebe. Vuk je nakon toga otišao u Jadar. Tamo je radio kao pisar.

Nakon što se otvorila Velika škola u Beogradu, Vuk se upisao kao đak. Ipak, ubrzo se razboleo pa je morao da ode u Pešu na lečenje. Vratio se u Beograd kako bi bio dio ustanka, a nakon njegova propadanja, otišao je u Beč. Tamo Vuk počinje sa svojim životnim delom. Počeo je da radi na reformi jezika, pisanju pravopisa i nastojanju da uvede narodni jezik u književnost. U Srbiji zbog toga nije mogao da štampa knjige, ali se njegova rad isticao u Beču, te u Rusiji.

Vuk je uz pomoć austrijskih vlasti, filologa braće Grim i velikog Jerneja Kopitara uspeo da reformiše srpsko pismo i pravopis. Time je postavio temelje za savremeni standard srpskog jezika. Izjednačio je narodni i književni jezik i očistio ga od svih uticaja koja nisu odgovarala dotadašnjoj strukturi strpskog jezika, čije je temelje pronalazio u narodnim pesmama i pričama.

1818. Vuk je izdao prvo izdanje „Srpskog rečnika“, a prošireno izdanje izašlo je 1852. Preveo je „Novi zavet“, koji je tiskan 1847. godine.

Poput velikih jezičnih reformatora 19. veka i on je skupljao narodne pesme i priče i zabeležavao ih, očuvavši tako srpsku usmenu baštinu. Neke od tih dela su: „Banović Strahinja“, „Ženidba Dušanova“, „Zidanje Skadra“, „Sveti Savo“ i ciklus pesama o Marku Kraljeviću.

Vuk je umro u Beču 1864. godine.