Hajduci, Branislav Nušić

m krenu od kuće drumom uz Dunav i da dođu do groba Maksa Žabe. Tamo će da polože zakletvu.

Na grobu Makse Žabe

Maksa Žaba nije bio neki junak, nego je izvršio ubistvo i pljačku, pa su ga osudili na smrt i sahranili tu kraj druma gde su ga streljali. Na tom mestu su sahranjeni brojni hajduci, pa je Čeda izabrao baš to mesto za zakletvu. Čekali su dugo Cvrcu, ali on se nije pojavio.

Cvrca izdajica

Poslepodne su pohitali na hrastovo stablo, a tamo je bio i Cvrca. Samo se Čeda nije pojavio. Odma su napali Cvrcu da ih je izdao i nije se pojavio na polaganju zakletve. Ispričao im je da je uveče rekao majki da ga probudi ujutro da ide polagati zakletvu za hajduke, a ujutro ga je dočekao tata s kajišem u ruci i nije mogao doći.

Odlučili su da sude Cvrci u starom mlinu, pa su ga zavezali. Ali su odlučili da mu oproste i da ujutro ode do groba Maksa Žabe i položi zakletvu. Spremali su se da pođu u hajduke i ‘Arambaša im je naredio da u ponedeljak u ranu zoru izmaknu iz kuće. Od mlina će dalje kroz vinograde.

Oproštaj

U subotu ujutro sastadoše se kod hrasta da rasprave šta će ko da ponese u planine. U nedelju nisu išli nigde jer su u ponedeljak ujutro imali da pobegnu. Dečakova mama se već poveselila da se dečak zbilja primio zadaće i da se zato zatvorio u sobu, a on je zapravo tražio sitnice koje bi mogle biti korisne hajducima. Našao je iglu, konac, čačkalice, kutiju šibica, kutiju crne boje za cipele. Otišao je da se pozdravi s golubovima i sa psom Neronom. Zatim se pozdravljao sa stvarima u svojoj sobi i svakoj spevao pesmicu. Majka mu je napravila štrudlu od višanja, a zahvalio joj se tako što joj je poljubio ruku i pošao na spavanje.

Odmetanje

Skupili su se dečaci ujutro kod starog mlina i pošli u hajduke. Hodali su tako i pričali jedan drugome kako su pobegli od kuće. Zaustavili su se u nekoj šumi i odlučili da se tu raspakuju. Seli su i najeli se onoga što je već tko poneo sa sobom, a onda su krenuli pregledavati oružje kojim raspolažu.

U gori hajduci

Posle su krenuli dalje i došli opet na jednu čistinu. Tu je ‘Arambaša odredio da naprave stalan logor. Krenuli su odmah da smišljaju plan zasede za sutra. Planirali su da napadnu putnička kola i opljačkaju ih. Potom su Vrapca izabrali za guslara, zapalili vatru i slušali Vrapca kako čita pesmu koju je sastavio. I tako je došla i noć.

Prva borba

Dečaci su pokazali i strah od noći, ali im je Čeda rekao da nemaju šta da se boje jer su oni hajduci. Tek što je to prozborio, nešto je zašuštalo. Svi su se razbežali, neki i na drveće. Tek kasnije su shvatili da je to bilo jedno obično magare i sišli dolje.

Magaretova ispovest

Dečaku se onako snenom činilo da im je magare ispričalo svoju priču. Reklo je da je pobeglo u planine od gazde Tase mlekadžije. Pobeglo je u slobodu, ali kada je stiglo u šumu, shvatilo je da je to glupa ideja, jer nije imalo šta da jede. Šest dana je lutao po planini, brstio lišće i grizao kore drveta. Dosadila mu je i samoća, pa je bilo lepo kada su dečaci hajduci naišli. Dečaci su se i dalje bojali i nitko više nije mogao da zaspi, pa je Čeda predložio da svako ispriča jednu priču.

Brbina priča

Brba im je prvi ispričao priču. U Prilepu je kraljevao Vukašin Mrnjačević i imao tri sina: Andrijaša, Dmitra i Marka. Kraljević Marko je bio napredniji od sve dece, jak i srčan. Na dalekom istoku carevao je car kojeg su zanimala tri pitanja: kada je čovjek najjači, kako čovjek može da izbegne smrt i treba li čovek da sluša samo sebe u životu ili treba da se osloni i na savete svojih prijatelja. Tako je car pošao u svet da traži mudrost obučen u prosjačko odelo.

Na svom putu susreo i kraljevića Marka. On mu je na prvo pitanje dao odgovor da je čovek najjači kada brani pravdu. Odgovor na drugo pitanje bio je da čovek može živeti posle smrti ako za života čini dobra dela. A odgovor na treće pitanje bio je da čovek treba da sluša sebe ako se gleda na oba oka, a ako samo na jedno, onda neka priupita prijatelja. Car je bio zadivljen odgovorima, pa je poslao mnoštvo darova za Marka, koji je darove podelio sirotinji. Sebi je samo ostavio mač i zlatni buzdovan.

Gluvaćeva priča

Mladi kozar je po cele dane čuvao svoje stado koza u planinama. Jednom mu je pobeglo jare, pa je krenuo da ga traži. Kada se u potrazi popeo na stenu, ugleda divan crveni cvet. Jare je htelo da obrsti cvet, ali ga je kozar sprečio i doneo u svojoj kapi vode da ga zalije. Od tada je kozar svaki dan bežao da zalije i gleda cvet. No oluja je jednom potrgala cvet, pa ga kozar uzme kući i stavi ga u čašu s vodom. Usnuo je san u kojemu se pojavio sedi starac.

Rekao je kozaru da se vrati na onu stenu gde je našao cvet, raskopa stenu i tamo nađe svoju nagradu. On zaista pronađe tamo novac i svakojako skupoceno blago, ali ga ne uzme. Kada je došao kući ugleda prekrasnu devojku koja se pretvorila iz cveta u ljudsko biće. Cvet je nastao od majčine suze. Rekla mu je da je i ona njegova i svo ono blago što je pronašao.

Trtina priča

Trta je sanjao da je car. Bio je pravedan i ispunjavao ljudima molbe. On je tražio da njemu nabave bonbona, da mu naprave tortu za ručak, mnogo sladoleda i da se upregne fijaker da sam tera konje. Dok je sanjao da je jeo tortu, probudio se. Upitao je služavku što je značio san, a ona je rekla da će mu se ubrzo desiti veoma radostan događaj već to popodne. Naime, služavka je samo pogodila da će se desiti nešto vrlo brzo, a to je bilo da je Trta dobio batina nakon što mu se otac vratio iz škole, gde mu je profesor rekao sve najgore o Trti.

Vrapčeva priča

Vrapčeva priča bila je o mišu koji se bojao izići iz rupe zbog mačka. Miš se tako dogovorio s mačkom da će mu dovesti druge miševe da ih pojede, samo ako njega pusti na miru. Mačak je tako rekao da će ležati i praviti se pijan, a miš će skakati po njemu i pokazati ostalima da se ne trebaju bojati. Kada je miš došao do mačka i krenuo da mu gricka brkove, mačak zarine zube u miša i pojede ga jer je izdao svoj rod.

Cvrcina priča

Cvrcin brat Pero je znao da izmišlja. Tako je jednom uzeo sekine lutke i svima počupao kosu. Zbog toga je završio u kazni i bez ručka. Kada ga je sestrica upitala zašto je to učinio, počeo je da priča priču kako postoji jedan dan u godini kada lutke propričaju. Po njegovoj priči one su se same posvađale i počupale, a najgore od svega je što je uspio da sestricu uveri u tu priču.

Dronjina priča

Bio jedan vrlo bogat čovek koji je imao sina. Hteo je da vidi kako će se sin ponašati s bogatstvom, pa zazida blago u zid i uredi kao da su bili opljačkani. Sin je bio jako tužan zbog blaga, ali još više zabrinut zbog oca. Zato je sin odlučio da kupi konja i kola i počne da štedi. Kada je otac uvidio da je sin pošten i da neće da rasipa bogatstvo, kaže sinu da ode da kupi budak i razbije zid. Kada je tamo našao blago, otac mu je rekao da je hteo da mu da pouku o tome kako je teško steći bogatstvo i da se to mora ceniti.

Moja priča

Ovo je priča dečaka pripovedača. U njegovoj priči glavni lik je Raka Pustoglavić, jedino dete bogataša. Bio je razmažen i nevaljao. Roditelji više nisu znali šta da rade od brige za njega. Stoga pođoše jednog dana u cirkus da se razonode malo. Tamo ugledaše dresera životinja i sjete se da njega upitaju za pomoć.

Kada je dreser došao kod njih kući, nalupao je Raku jer nije hteo da posluša. Zatim kaže roditeljima da mu ne daju ni jesti dok ne moli. Naredio je Raki da uzme knjige i da nauči. Sve je poslušao nakon batina, a roditelji nisu mogli da prestanu da se čude. Od toga dana Raka se promenio i počeli su da ga zovu „dresirani Raka“.

Hajdučke nevolje

Dok su oni tako jedan za drugim pripovedali svoje priče, polako su utonuli u san. Kad su se probudili bili su gladni, pa su se razdelili da po stablima pogledaju ima li kakvih plodova za jelo. Na kraju su ispekli bundevu, ali nije valjala, pa krenuše da jedu žireve. Potom ih uhvati žeđ. Tako su od grčeva u stomaku polegali na tlo i utonuli u polusan.

Šta je tamo bilo

Ono jutro kada su se dečaci odmetnuli, probudila se Cvrcina majka da pogleda decu, kad ono Cvrce nema u krevetu. Tako je bilo i u drugim kućama. Ceo dan su ih čekali, napravili uzbunu, ali dečaci se nisu vraćali. Očevi su pošli sutradan da prijave njihov nestanak vlastima. Načelnik im je rekao da ništa ne brinu, da će ih on naći.

Potera

Načelnik se prvo svuda raspitao o dečacima, pa izdao naredbu da se razbeže panduri po lugovima i šumama i nađu dečake. Dečaci su ležali još uvijek sklupčani od gladi, kada ih je našao jedan opštinski pandur. Uz negodovanje, dečaci su pošli na kraju za pandurom i poveli za sobom i magare.

Tamnica

Dok ih je doveo do sela, pandur ih je zatvorio u svinjac. Maločas kasnije su skužili da tu ima buva. Pandur im je doneo samo dva komada hleba i imali su tu da prenoće, u svojoj hajdučkoj tamnici.

Povratak

Ujutro ih je probudila svinja, a svi su bili zakrvavljeni od češanja i buva. Pandur im je opet dao hleba i napili su se vode s bunara i krenuli u selo. Pitali su se što će da im kažu njihovi kod kuće. Putem su susreli dva školska druga koja su im rekla da se u varoši nakupilo sveta koji čeka da vidi njih kako ih pandur vodi u glavno načelstvo. Kada su došli pred svoje, očevi su krenuli da ih mlate.

Na hrastovom stablu

Od njihovog bega u hajduke prošlo je dve nedelje. Celo to vreme hrastovo stablo bilo je pusto. Dečaci su svi bili otpušteni iz škole i zapravo su imali vremena ići na stablo, ali ih je bilo sramota da izađu na ulicu. Dečak se već poželeo izaći van i igrati se pa upita mamu da prošeta. Odluči se otići do hrastovog stabla, a kada je došao, tamo su bili svi osim Čede. Njega je bilo sram što je pokupio onolike batine pred svojom družinom. Zarekli su se jedan drugome da više nikada ne pominju ono što je bilo.

Vrsta dela: roman

Mesto radnje: mesto na obali Dunava, u blizini Smedereva.

Vreme radnje: kraj 19. veka

Likovi: dečak pripovedač, Žika Dronja, Mile Vrabac, Sima Gluvać, Mita Trta, Laza Cvrca, Čeda Brba, roditelji dečakâ

Analiza likova

Dečak-pripovedač – Sam za sebe misli da je bio dobro dete i odličan đak. Ali roditelji misle da je nevaljal, a profesori da je rđav đak. Nije voleo školu pa je tražio razloge zbog kojih ne bi morao u nju ići. Tako jednom nije išao u školu jer je nekog od njegovih ukućana zaboleo zub. Voli svoju porodicu, pa mu je bilo jako teško kada je morao da pobegne u planine s ostalim dečacima.

Žika Dronja – bio je dosta vredan i uvek je učio lekcije za školu, ali nije dobro pamtio, pa je zato u školi dobivao loše ocene. Zvali su ga Dronja jer je na njemu sve nekako bilo rasklimano i sve mu je visilo. Izgledao im je poput lutke kojoj su prišivene ruke i noge. Bio je i sav neuredan i prljav, knjige su mu bile zamuljane, kao i pismeni zadaci.

Mile Vrabac – u džepove je često gurao ruke i vadio neke mrvice koje je grickao. Nadimak „Vrabac“ dao mu je sveštenik pred kojim nije hteo skinuti kapu, pa je sveštenik rekao da nema slučajno vrapca pod tom kapom da mu ne odleti. Nije bio najlošiji đak u razredu, ali nije ni najbolji, neke predmete je znao jako dobro, a neke nije mogao ni zinuti.

Mita Trta – bio je vrlo dobar drug i vrlo dobra srca. Znao se rasplakati ako pred njim govore nešto žalosno. Bio je jako lenj, pa zbog toga nije bio ni jako dobar đak. Najteže mu je bilo ujutro da se digne iz postelje, ali je lenj bio i pri razgovoru, pa se često iz njega odgovore moralo izvlačiti kleštima.

Laza Cvrca – on je bio najmanji u skupini dečaka. Bio je najveseliji i sve je umeo da nasmeje. Umeo je da ide na rukama i da prebaci nogu oko vrata. Ponekad je mucao, pogotovo kada ga profesor u školi prozove.

Sima Gluvać – pravio se gluv kada ne bi znao lekciju, pa su ga zato i prozvali Gluvać. Pravio bi se da ne čuje i odgovarao na pitanja koja bi njemu odgovarala. Zato su doveli i lekara u školu da provere je li stvarno gluv, pa su ga otkrili kada su rekli da treba da mu daju dvadeset i pet batina. Bio je otpušten iz škole jer je prevario nastavnike da je gluv, pa je dobio pravo polaganja ispita koji nije položio i zato ponavlja prvi razred.

Čeda Brba – pravo ime mu bejaše Čeda Barbić, ali se jednom na pismenom zadatku potpisao Brbić, pa ga je učitelj upitao da mu se nije deda zvao Brba kad se tako potpisuje. Odtada mu ostade takav nadimak. Čeda je bio šegrt kod pekara radnim danima, a nedjeljom je dolazio na hrastovo stablo. Isterali su ga iz škole pa je zato otišao u pekarske šegrte.

Na jedvite jade je završio osnovnu školu, a bio je sposoban da ceo razred sa sobom povuče u neučenje. Bio je i najjači u razredu, pa su ga se svi bojali. Ali bio je i pravedan i štitio slabije. Čeda je najsposobniji bio za izmišljanje priča. Svi su znali da laže, ali su se svejedno pravili da mu veruju. Bio je uveren u svoju snagu i junaštvo i prvi je rešio da se odmetne u hajduke. U hajducima su ga imenovali svojim ‘arambašom.

Beleška u autoru

Branislav Nušić pisac je pravog imena Alkibijad Nuša. Rodio se u Beogradu 1864., a 1938. je izvršio samoubistvo na mostu koji je nazvan po njemu Brankov most.

Detinjstvo provodi u Smederevu gde završava i prva dva razreda gimnazije. U Beogradu studira na Pravnom fakultetu. Za vreme odsluženja vojnog roka sudelovao je u srpsko-bugarskom ratu, nakon kojeg objavljuje poemu „Dva raba“. Zbog te poeme dobio je dve godine zatvora.

U zatvoru je pisao i odslužio svoju zatvorsku kaznu. Kasnije se zapošljava u državnoj službi, radio je i kao sekretar Ministarstva obrazovanja, a nakon toga i kao dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu.

Život ga je naneo i izvan domovine za vreme Prvog svetskog rata, a u Beograd se vraća 1927. godine. Kao pisac, Nušić je poznat po svom humorističnom stilu i satiri, a do danas su nam poznata mnoga njegova dela.

Pisao je komedije („Gospođa Ministarka“, „Sumnjivo lice“, „Pokojnik“ i dr.), romane („Autobiografija“, „Hajduci“, „Općinsko dete“) i pripovetke („Politički protivnik“, „Posmrtno slovo“, „Klasa“). Napisao je i delo „Retorika“, pa ga se smatra osnivačem moderne retorike u Srbiji.